Одрживи развој можемо замислити као развој који задовољава наше садашње потребе, али не угрожава способност будућих генерација да задовоље своје потребе.
Одрживи развој обухвата смањење сиромаштва, смањење нивоа загађености, смањење будућег потенцијалног загађења, очување биодиверзитета, итд. У том смислу одрживи развој подразумева економску, еколошку, политичку и културолошку одрживост, која утиче на сваки од наших живота, као и на животе генерација које ће доћи после нас, и које заслужују да живе исто комотно као и ми, а не да морају да решавају проблеме које смо ми створили.
Одрживи развој се најчешће доводи у везу са заштитом животне средине, односно настојањем да се забринутост за опстанак живог света на планети Земљи повеже са очувањем природних ресурса и бројним еколошким изазовима који стоје пред сваким друштвом, државом и човечанством у целини.
Термин одрживости представља способност трајања неког ресурса. Природна одрживост може се најбоље представити на примеру прашума, или великих шумских система: дрвеће се само регенерише, расте ново, али исто тако и одумире. Природа сама по себи поседује способност одрживости у смислу дуговечног очувања и продукције живог света. У цели тај природни циклус убацио се човек својим деловањем и постао део система, тако да принцип одрживости са човековим деловањем се практично своди на умереност и обновљивост, дакле умереност је везана за необновљиве ресурсе који се морају паметно и постепено трошити док обновљивост представља временску димензију у којој се ресурси могу обновити.
Током 1990-их година дошло је до промене односа између економије и екологије. Такође, променило се схватање да су привредни раст и привредни развој синоними. Експлоатацијски метод развоја привреде је довео до глобалних еколошких проблема и великог јаза између развијених и неразвијених земаља. Због тога националне владе и међународне организације морају да воде више рачуна о еколошким и дистрибутивним последицама својих економских политика.
Концепт одрживог развоја подразумева разумевање правог значаја животне средине, формулисање дугорочне политике одрживог развоја и инсистирање на политикама које смањују велике разлике између богатих и сиромашних на свим нивоима.
Индикатори одрживог развоја указују где су узрочно последичне везе између привреде, животне средине и друштва слабе и показују нам путоказ како решити те проблеме.
Један од највећих проблема при изради индикатора одрживог развоја је у томе што су често најпотребнији индикатори они за које нема података, док су индикатори за које има података најмање подобни за мерење одрживости.
Развојем индикатора одрживог развоја било на нивоу локалне заједнице, региона, државе, па и шире ствара се систем континуалног праћења нивоа и стања у различитим областима: животне средине, искоришћења ресурса, насељености, квалитета живљења и економских активности на подручју посматране територије.
Развијени индикатори одрживог развоја треба да буду упоредиви са индикаторима других локалних заједница, односно региона у оквиру једне државе, али исто тако морају омогућити упоредивост и ван националних граница. Уколико се ради о индикаторима одрживог развоја на нивоу државе свакако да морају бити упоредиви на међудржавном нивоу.